Синаксарско чтење на Велики петак
У свети и Велики Петак, свете и спаситељске и страшне страсти (страдања) савршавамо, Господа и Бога нашега Исуса Христа, које нас ради вољно прима: пљувања, бијења, ударце, увреде, исмејавања, багрену одежду, трску, сунђер, оцат, клинове, копље, и после овога свега – Крст и смрт; а све ово се у петак деси.
Јер када након тога што за тридесет сребреника од друга и ученика свога беше продат и издат, прво Га воде код Ане првосвештеника, који Га шаље код Кајафе; овде док је био пљуван, и ударан по образима, а уједно и изругиван и исмеван, чуо је: Прореци нам, Христе, ко је тај који те ударио? Тамо и лажесведоци дођоше, клеветајући да рече: Разорите храм овај, и за три дана подићи ћу га; и како рече да је Син Божији, када и првосвештеник, не трпећи „хулу“, хаљине своје раздера.
Када би јутро, воде Га код Пилата у претор, а они сами не уђоше, да се, вели, не оскврну, но да једу пасху. А Пасхом назива сав празник, па и тада беше како је и требало. А Христос један дан пре ову законску пасху учини, хотећи да се у петак заједно (са пасхалним јагањцима) закоље. И изашавши, Пилат их пита за шта Га оптужују. И пошто ништа подобно не нађе у оптужби, шаље Га код Кајафе, а овај опет код Пилата; јер он беше онај који се на Његово убиство устремљивао. А Пилат каже: Узмите Га ви и распните и по Закону вашем судите. А они опет кажу: Не допушта нам се никога да убијемо, подстичући Пилата да Га разапне. Па пита Пилат Христа, да ли је Цар Јудеја. А Он, Вечни, не признаје, већ каже: Није од света овога моје Царство. Хотећи, дакле, да Га пусти, Пилат најпре онима каже да ниједну присталу кривицу не њему не налази. Затим обичај предлаже да се ослобађа један сужањ за сваки празник, а њима се Варава угоднији од Христа чини. И Пилат учинивши дар Јеврејима, прво шиба Исуса, па га са војницима изводи обученог у црвену одећу, покривеног трновим венцем, у десницу му трску (палицу) ставивши, док му се војници изругују говорећи: Радуј се, Царе јудејски. Ипак, овако се благодати наругавши, Пилат опет каже: Ни једну смртну кривицу не налазим на њему. А они ће: Но ми ћемо Њега укротити, веле, зато што себе назива Сином Божијим. На ово што рекоше, Исус ћуташе, а народ клицаше Пилату: Распни, распни Га. Јер нечасном Га смрћу хтедоше покрити, да Му разводње благу успомену од среде. Пилат, као да их посрамљује, каже: Цара ли вашега да распнем? А они кажу да немају другога цара осим кесара. Јер пошто похуливши ништа не успеше, на кесара се позивају, да барем овако испуне лудост. Јер кажу: Сваки који себе царом чини, противи се кесару. Док ово биваше, жена Пилатова, побојавши се страшних снова, посла к њему, говорећи: Ништа између тебе и тога Праведника да не буде, јер због Њега већ много ноћу пострадах. А овај оправши се, одбацује кривицу за крв Његову. А они клицаху: Крв Његова на нас и на децу нашу; ако овога оставиш слободна, ниси друг кесару. Овога се, дакле, побојавши, мада је тачно знао да је Он невин, Пилат Га предаје на крсну осуду, пустивши Вараву. Ово видевши и бацивши сребренике Јуда одлази, и отишавши дављењу се предаде, на дрво се обесивши, а напослетку, веома се надувши, прсну.
Војници Му, дакле, трском се изнад главе Његове изругавши, товаре Крст, затим принудивши Симона из Кириније, мећу овоме Крст да носи. У трећи час, на месту званом Лобања Га распињу, са обадве Му стране и друга два разбојника обесивши, да се и Он као злочинац урачуна. И војници из рђавости раздељују Његове хаљине, а Његову нешивену одежду жребом дају, сваку увреду превршавајући. И не само то, но док и на Крсту беше, ругајући Му се говораху: Уа, Ти који рушиш храм и за три дана га саграђујеш, спаси се сам. И опет: Друге спасе, себе ли не може спасти? И опет: Ако је Цар Израиљев, нека сиђе са Крста, и вероваћемо у Њега. И кад би, дакле, истину говорили, требали би бесумње да Му приступе: не само да се познавало да је Цар Израиља, већ и целог света. Јер зашто хтеде да се сунцe на три часа помрачи, и то усред дана? Да свима буде страдање објављено! Да се земља тресе, камење да пуца – изобличавајући предобразац Јевреја. Да многа тела васкрсну – у потврду општег васкрсења и у објаву силе Онога који страда. Да се завеса храмовна поцепа – као да се храм љути зато што страда Онај који се у њему слави, те многим открива невидљиво. У трећи се час, дакле, распе Христос, како каже божанствени Марко. А од шестог часа до деветог настаде тама, када и Лонгин стотник, видевши преславно и више од сунца, снажно повика: Уистину, Овај беше Син Божији.
Од разбојника, дакле, један вређаше Исуса, а други му то забрањиваше, најстроже му претећи, и исповеда да је Христос Син Божији. А на веру његову узвраћајући, Спаситељ му обећава пребивање са Собом у рају. Да се свака увреда над Њим испуни, Пилат написа и натпис над Њим, који каже: Исус Назарећанин, Цар Јудејски. Мада они забрањиваху да се пише овако, него да (се напише) „Он рече овако“, Пилат опет одврати: Што писах, писах. Затим када Спас рече: Жедним, исоп му са оцтом растворише. И рекавши: Сврши се, преклони главу и предаде дух. Док сви отидоше, Мати Његова предстојаше код Крста, и сестра Њена Марија Клеопина (коју роди Јаков, а њен Клеопа бездетан умре), па још и љубљени Му ученик Јован.
Неразумни Јудеји, који не беху задовољни ни на Крсту Тело да гледају, молише Пилата, пошто беше велики дан Пасхе и петак, да осуђенима пребију голени, да би брже дошла смрт. И оној двојици пребише голени, јер још беху живи. Када до Исуса дођоше, те видеше да већ беше умро, одустадоше од пребијања. А један од војника звани Лонгин, угађајући безумноме, подигавши копље, међу десна ребра пробада Христа. И одмах изађе крв и вода, једно као од Човека, а друго као изнад Човека. То јест, крв ради причешћа божанственим освештањима, а вода ради крштења. Јер Он је заиста двоисточни извор који садржи ову нашу тајну; ово и Јован видевши посведочи, и истинито је сведочанство његово, јер предстајао је при свему, и видећи пише. И кад би лажно имао да говори, не би Учитељу на бешчашће измишљотине написао. Он, веле, који тамо беше, посудама неким прихвати божанствену и свету Крв од живототочивих ребара.
И кад се ово тако натприродно деси, пошто беше већ близу вече, излази Јосиф од Ариматеје, и он попут других најпре потајни ученик, и дошавши код Пилата са храброшћу, пошто беше знан, моли за Тело Исусово. И он му наређује да Га узме. И са Крста га, дакле, скинувши, свепобожно га положи. И кад већ дође ноћ, долази Никодим, носећи од смирне и алоје неку смесу, састављену након неког времена, и како Јудејима беше обичај да чине, плаштаницом Га обавише и близу положише, у Јосифовом гробу исеченом у камену, где нико пре није лажао; да не би кад Христос васкрсне, неком другом васкрсење приписали. А уз смесу алоја и смирне, који су служиле за прилепљивање, евангелист се сећа да када (по васкрсењу) виде плаштаницу и убрус остављене у гробу, не мисле да је Он украден; јер како би (крадљивци), када не беше толико слободе, стргали ове ствари овако причвршћене уз Плот?! Ово све што се преславно збило у време тога петка, и нама заповедише богоносни Оци да се тога свега сећамо са скрушеношћу срца и умилењем.
Зна се, дакле, да се у шести дан седмице – јасно у петак – распе Господ, јер се испочетка у шести дан саздао човек. Но и у шести час дана беше окачен, јер у тај час, како веле, и Адам се испруживши руке дотакну одреченог (забрањеног) дрвета, и умре. Јер је требало да у онај час када беше и оборен, у тај да се опет наново сазда. А у врту, као и Адам у рају. Горко пиће (жуч и вино), изображавало је кушање (од забрањеног плода). Ударци – нашу слободу објављиваше. Пљување и бесчасно провођење – нашу част. Трнов венац – терање клетава са нас. Багрена одежда – за кожне хаљине, и за царску опрему нашу. Клинови – свеконачно неподизање нашег греха. Крст – оно дрво у рају. Прободена ребра – изображавају Адамово ребро, од којега је Ева, а од ње је преступ. Копље – одвраћа од мене пламено оружје. Вода из ребра – образ крштења. Крв и трска – њима нам као Цар древно отачаство дарова и потписа. Каже се за Адамову главу да лежи тамо где се и Христос, Глава свих, распе. Крсти се дакле (Адам) истеклом Христовом крвљу. А оно се зове место Лобање зато што у потопу, када Адамова глава изван земље исплива, без костију беше ношена, као неко видљиво чудо, те њу Соломон са чашћу праоца, са свом својом војском, камењем многим покри. Зато се и то место Литостротон, тојест Каменопокривено, отада назва. Кажу тако они врсни међу светима да од Предања имају, да је и сам Адам тамо од анђел? био погребен. А где је труп, тамо и орао дође – Христос, вечни Цар, Нови Адам, који старог и преко дрвета палог Адама Дрветом исцељује.
Натприродном и нама неизмерном Твојом благоутробношћу, Христе Боже, помилуј нас. Амин. |
Свети Теодор Студит
ПОУКА У СВЕТИ И ВЕЛИКИ ПЕТАК
Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души благоговејног човјека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човјека. Јер шта се тада збило? Савјет, састављен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и повукоше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, - све што је просијало и засјало, што сав свијет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни ангели.
Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против онога Који објављује савјете срца и од Којег се не сакрива ни једна помисао срца, сачињавају савјет да Га убију. Онај Који управља цијелим свијетом наређењем Својим и силом Својом Боженственом, предаје се у руке грешних људи. Онога Који заповиједа облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онај Који је педљем измјерио небеса и у мјеру смјестио прах земље, и измјерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40:12), шамара слуга. Главу Онога Ко је украсио земљу цвијећем и биљем, дрвећем и травом, овјенчаше данас трновим вијенцем. Онога Ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и мјесец и помрачио се, осјетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видјело је камење и распало се, сав свијет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Својега.
А ми - шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосјећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измјениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били бесловеснији и неразумнији од бесловесних животиња и безосјећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запјевајмо и прославимо Божанствене страсти Спаситеља Христа Бога нашега, измјенивши се добрим измјењењем и сараспињући се са нашим Владиком повиновањем и одсијецањем своје воље, уништавањем плотских наслада и лоших жеља.
Обратимо пажњу на то како много тога нас гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу био бачен у тамницу или је пожелио да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или двије, него многе и безбројне страсти изволио претрпјети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3:16). Због тога су и свети, преподобни и праведни жељели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принијели крв своју, други су изнурили и исушили тијело своје постом и другим подвижничким трудовима, а трећи су раздијелили имање своје на милостињу, пјевајући са божанственим Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Пс. 115:3). И ми ћемо, браћо, увијек понављати ове ријечи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у дјелима нашег спасења, да бисмо са светима постали насљедници вјечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин. |
Преподобни Јустин Ћелијски
СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ
На Велики петак, у Сремским Карловцима 1924. године
Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.
У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?
Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка - није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста - лудило земље?
Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са тридесет сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?
Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, Јад всесмехливиј уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.
Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?
Крст - најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо , за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?
Људие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг ?... Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету ...
Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, т и каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.
Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит вс јаческаја плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само - сатанизам, сатанизам и сатанизам.
Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.
У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост.... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога - има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога - има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.
Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.
И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је!
И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега - утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?
Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божји, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?
Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног - не би за те било оправдања. Да није њега - земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.
Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:
И би тама по свој земљи од шестога часа до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши - испусти дух. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.
Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли - васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.
Днес церковнаја завеса на обличение безаконих раздираетсја и солнце лучи своја скривает Владику зрја распинаема.
Всја сострадаху саздавшему всја, да всја сем човека, всја сем људи. Сва твар је на крсту познала у Христу Бога, и исповедала Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. - Чиме? Чиме? - Одговором разбојнику. Чиме још? - Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? - Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. - Ваистину људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања, распињу га и данас. Да су људи Господа славе познали, не би га распели (1. Кор.2 ,8 ). Кроз кроткост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кроткост и највећа смиреност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кроткост и смиреност изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато га гоне; не знају колика је то љубав, колика смиреност, колика кроткост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију, и - убију.
Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је - Велики петак за њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни Га, Распни! Није ли сав живот наш на земљи - незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког; свака страст моја - трн је; све страсти моје - трнов су венац који ја на Главу Христу мећем. - Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми - којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми - исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! - Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвални Сион, чији је храм увек пуст, не исмева васкрслог Христа? Не распиње поново васкрслог Господа?
Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.
Како, како гонимо ми Христа - рећи ће неки, када Он није с нама у телу? Када не видимо тело његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, када учење Његово гонимо, када светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо - кад просјака гонимо: јер Он је тај који у просјаку проси; ми гонимо Христа - када голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа - када гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа - када болеснога не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда: у сваком тужном Господ Христос тужи. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано идентификује Себе са њима:
Када једноме учинисте од ове моје најмање браће - мени учинисте (Мт. 25 ,40 )
Када не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мт. 25 ,45 ).
Христос се оваплоћује у сваког Хришћанина. Чуј шта вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? (Д.А. 8 ,11), јер гонећи оне који Мене верују - Мене гониш; пљујући оне који Мене верују - Мене пљујеш, мучећи оне који Мене верују - Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, када се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест - о Христа се грешите (1. Кор. 8 ,12 ).
Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну - благосиљај, Кад те бију - праштај; кад те мрзе - љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље, као и Господ. Враћај зло - добрим; бори се као што се Господ Христос борио:
са гордошћу бори се - смиреношћу
са грубошћу бори се - кроткошћу
са мржњом бори се - љубављу
са увредом бори се - праштањем
са клеветом бори се - молитвом
То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добром, ако се не гневимо када нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: „ Оче, опрости им јер не знају шта раде . “
Амин.
|
