ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ , и сушчим во гробјех живот даровав!
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништив, и свима који су у гробовима живот дарова!
У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „ Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „ смрћу смрт уништив “ и слушати о томе да „ ниједног мртвог није остало у гробу “ када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла Васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?
Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.
Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.
Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „ Никада нико није говорио као што говори тај човек “ . И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.
И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде... “ (Лк. 24, 5 – 6)
И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у непрестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје - светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики Петак са његовом тамом и жалости. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.
Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише - и нова твар ликује...“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.
Христос васкрсе!
Преузето из књиге:
Протојереј Александар Шмеман,
ТАЈНЕ ПРАЗНИКА,
Светигора, 1996. год .
|
Свети Макарије Велики
O нашем васкрсењу
У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско“ (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу“ (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима“ ( II . Кор. 5, 1).
Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо“ ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова — с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама“ (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем“ ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно“ ( II Кор. 5, 4).
Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу — лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих“ (Мт. 6, 29).
Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец — Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте.
Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа
Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој“ (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају“ (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити“ ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова.
А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су — коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти“, као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле — Павле, и Филип — Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство.
Замисли башту која има разноврсна родна дрвета — ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане.
Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су — мужеви, други одојчад, једни — деца, а други — старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави“.
Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство...
Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.
Текст преузет из часописа
Павославни мисионар, бр. 174
Београд, 1987. |
