Награђени Светосавски рад Јована Скенџића ,

ученика IV разреда Гимназије Јован Јовановић – Змај у Новом Саду

ИНТЕЛЕКТУАЛНА И КУЛТУРНА САДАШЊОСТ СРБИЈЕ У СВЕТЛУ СВЕТОСАВЉА

Сенка! Дуга, велика и густа као јесења магла надвила се над Србијом, као давно бачено проклетство које ни током векова не јењава. И наизглед нема светла; чини се да увек је био мрак и да црни облаци никад неће нестати... Али чак и из најтамнијег облака каткад снажна муња бљесне и прецепи небо; муња краткотрајна, али окрепљујућа; муња језива, али пуна наде... Муња Светог Саве која одјекује и вапајем својим опомиње: „Мајко! Србијо! Плачеш ли? Тужиш ли над завађеном браћом, над крицима народа српског?! Чујеш ли плач и шкргут зуба са поља Косова?!“

Али нема одговора. Муња одјекује над планинама и брдима, рекама и језерима, али Србија не чује. Не чује паклени пламен који брише српске светиње и руши српске домове. Душмани ликују, а Србија ћути; гласа не даје. Оглушује се о Савина завештања, заборавља његове задужбине, чупа своје корење и губи душу. Губи душу зарад чега? Зарад нове културе? Зарад новог живота? Нема српске културе без вере и Светосавља, без цркава и манастира, без духовне снаге и слободе... Где је сада српска слобода толико пута извојевана?

Често су Србију спутавали пипцима хоботнице и ломили јој крила. Поробљавали су је и силом народу веру узимали... Али, Србија је увек као неприметна птица у ниском лету побеђивала певајући: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!“ Управо нас је Светосавље одржало; одржало и ојачало! Успевала је Србија и испод снажне, црне, петовековне пошасти да бивствује уз молитву свом просветитељу. Спаливши Светитељеве мошти, крвници су само још више подстакли народ да верује и да се нада гледајући у дим и пепео као у будућност. У свакој залуталој варници видели су Савин лик, и свака искра им се заривала у срце, горела јачином ломаче и преносила се са генерације на генерацију. Тиња и сада та искра у нама самима, само је треба пронаћи, издвојити и не дозволити јој да се угаси. Увек ће њена топлина грејати срца и шаптати: „Чувај се, чедо моје слатко, да не изађеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?“

Зато чувај се, Србине, блага овоземаљских! Чувај се наизглед ситних греха! Окрени се Богу и тамо тражи снагу! Снагу духа, снагу вере! Јер култура управо из вере потиче. И зато тражити нешто безначајно испод бљештавог покривача, а пропустити нешто истински вредно испод скромне простирке?! Немојмо тражити наизглед лак пут, јер тај пут је често трновит. Путем вере, наде и љубави корачао је Свети Сава крчивши нам пролаз. Пролаз ка новом, бољем животу; ка изсласку из паганства и празноверја; ка бољем сутра. Следимо ли ми тај пут праведности и културног и духовног богатства? Не! Ми тражимо неки нови, бољи, универзалнији...а таквог пута нема. Заборављајући корене, негирајући традицију ми затиремо наш пут истине.

Наша култура и наша младост попут утви златокрилих одлећу из ове вечне зиме и траже плаветније небо и бљештавије Сунце пред којима би развиле своја крила. Спречи, Србијо, последњи лет, чувај их над окриљем твога неба; под топлином твога Сунца.

Патила си много, Србијо! Патила си и плакала! Али сада растерај сенке, раскини окове и погледај, Србијо, у небо плаво! Пронађи руку Светог Саве, и дозволи да те води путем праведности. Путем праведности и истине.