СВЕТИ СРБИН

О Растку-Сави Немањићу, односно светитељу Сави, доста је писано, и то од најранијих времена до данашњих дана. Најмлађи је син српског жупана Стефана Немање и Ане. Рођен је 1169. а негде се наводи и 1174. као година његовога рођења. Заједно са својом браћом, Стефаном и Вуканом, добио је основно образовање у родитељском дому. Теодосије, један од биографа светитеља Саве, вели: "А кад ојача дете (Растко) дадоше га да се учи светим књигама... дете беше благообразно и весело душом, и у учењу напредно", па су већ тада многи говорили "ово ће дете бити неко ново знамење". Сигурно да је Немања, као и остала српска властела, своје синове васпитао у духу византијске традиције, под чијим је великим политичким, културним и духовним утицајем била рашка држава.

Кад је навршио петнаест година, Растко је добио од оца хумску област (Захумље - између Неретве и дубровачке међе) да њом управља. Као владар, бележи Теодосије, био је "благ, кротак, према свима љубазан, љубећи сиротињу као ретко ко други, и поштоваше сувише иночески (монашки) чин". Њега нису занимали ни слава ни богатство, ни круна ни престо, који су у стању "да заслепе и најбистрије око, да распале најбезазленије, најмирније и најзадовољније срце".

Један Растков долазак из Хума у родитељски дом на виђење био је пресудан и прекретница у његовом даљем животу. Ту је затекао изасланике Свете Горе који су дошли да од Немање траже помоћ. Са једним од светогорских монаха, пореклом Русом, Растко се договори да са њим пође у Свету Гору. Монашки постриг (обред монашења) примио је у руском манастиру Пантелејмону, добивши име Сава.

Вест о Растковом монашењу убрзо је стигла до Рашке, до дома Немањина, који је, изненађен, тужио за сином, покушавајући да га врати; али и сам дубоко побожан схвати да је Растко, сада већ Сава, изабрао прави пут. Убрзо му шаље блага да би даривао светогорске манастире и "пише му са страхом и бојазни, стиди се чак сином га назвати, већ га назива оцем и учитељем, молитвеним посредником код Бога и умољава га да се за све њих Богу моли", сведочи Савин биограф Теодосије.

О првом празнику Благовести Сава је прешао из светогорског манастира Пантелејмона у манастир Ватопед. Дане је проводио у посту и молитви, и бос разносио храну усамљеним подвижницима по светогорским испосницама. Сусрет са атоским духовницима и подвижницима - који у самоћи, одвојени од света и пролазног, стичу духовне очи и као "небесни људи и земаљски анђели" везују небо са земљом - побудио је искрену жељу код младог монаха Саве да пође њиховим путем. Његов главни идеал био је вера у Бога и служење Њему и ближњима, љубав и милосрђе и кроз веру просвећивање и морално очвршћавање себе и свог народа.

На Благовести 25. марта 1196. године Немања се на државном сабору одрекао престола у корист средњег сина Стефана, а сутрадан су он и његова супруга Ана примили монашки постриг. Вест о монашењу родитеља обрадовала је Саву. После годину дана, 1197, монах Симеон (монашко име Немање) долази своме сину љубимцу у Свету Гору да му буде саподвижник. Овом доласку искрено се обрадовао Сава као и многобројно светогорско братство, јер је у њихову средину дошао искрени поборник Христове вере и отац Савин који је као владар много даривао светогорске манастире.

Савин пут у Цариград и сусрет са византијским царем је почетак историје манастира Хиландара. Сава је поменуо цару да у Светој Гори постоји напуштен и опустешен манастир Хиландар, и замоли га да дозволи њему и његовом оцу да тај манастир обнове и уступе манастиру Ватопеду. Цар је то одобрио и послао посебно писмо и доста злата своме пријатељу Стефану Немањи - монаху Симеону. Потом се Сава обрати Протату (влади) Свете Горе са молбом да подрже акцију да манастир Хиландар постане уточиште српским монасима. Сви светогорски манастири, сем Ватопеда, прихватише овај предлог, а цар Алексије Ш издаје у јулу 1198. године повељу којом опозива своју ранију одлуку, па Хиландар - са осталим запустелим манастирима у Милејама - предаде у власништво Симеону и Сави, да буду уточиште и склониште српским монасима који долазе на Свету Гору. Изградња Хиландара убрзо је почела; велики жупан Стефан Немања слао је новац и остало што је било потребно. Немања је издао 1199. године оснивачку повељу за манастир Хиландар. Велико дело је остварено, и у лето исте године Симеон и Сава уселили су се у манастир. Сава је за нови манастир написао Типик (устав, тј. прописе за манастирски живот) по узору на Типик манастира Богородице Евергетиде (Добротворке) у Цариграду. Поред манастира Хиландара, Сава је ктитор (оснивач, задужбинар) и испоснице у Кареји (управном средишту Свете Горе) за монахе који желе да се посвете самоћи и молитви. За ову испосницу саставио је 1199. године Типик. Уз испосницу подигао је и капелу посвећену Светоме Сави Освећеном - Светоме чије је име добио на монашењу.
За четрнаест година проведених у Светој Гори светитељ Сава стекао је велико богословско знање и духодну снагу. На позив - а ради мирења браће- Сава са моштима светог Симеона Мироточивог долази 1207. године у Србију у манастир Студеницу, Немањину задужбину. Срдачно су га дочекала браћа Стефан и Вукан, и како бележи Савин биограф, поздравили речима: "Здраво, угодниче Божији, дођи да нас научиш, нас и сав народ у својој отаџбини, хришћанским законима и обичајима, и да нас тако уистину умудриш и просветиш". То је светитељ Сава и чинио: ради на црквеном и културном просвећивању српског народа, говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу. Поред хришћанско-православног просвећивања и подизања религиозног духа, он у исто време ради и на црквеној организацији. Суштина његовог проповедања хришћанства је живот по Христу. Он је учитељ, просветитељ и духовник.

Године 1217. архимандрит Сава напушта манастир Студеницу и одлази поново у Свету Гору. Његов одлазак један део историчара тумачи као револт што му је брат Стефан примио краљевску круну из Рима. Могуће је да се Сава није у свему слагао са спољном политиком свога брата, али његов одлазак за Свету Гору може се тумачити и као припрема за добијање аутокефалне (самосталне) српске архиепископије. Савин одлазак био је смишљен и припреман; и Доментијан и Теодосије, Савини животописци, наводе да је он пре одласка из Студенице поставио новог игумана, и "пошто све по реду у манастиру добро уреди, и правило новога црквеног устава и живота иночког (монашког) узакони, и преда да се тако држи", архимандрит Сава напусти државу свога брата.
Највећи историјски залог архимандрита Саве је добијање аутокефалности (самосталности) Српске цркве 1219. године у Никеји, од патријарха Манојла. Том приликом Патријарх, са многим митрополитима, епископима, свештеницима и ђаконима, рукоположи Саву - на празник Успенија Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године - за српског архиепископа. Уз подршку цара Теодора I Ласкариса и "од часног Патријарха и свег сабора васељенског" доби благослов да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа и да не морају долазити весељенском патријарху.
Из Никеје архиепископ Сава одлази у Свету Гору и манастире издашно дарива. У манастиру Хиландару уреди питање управе: "игумана посебно научи како ће сваком врлином на себи показивати другима пример; а браћу, опет, научи како ће у свему игумана слушати са страхом Божијим", сведочи Савин биограф Теодосије. Из Хиландара одлази у Солун, у манастир Филокал, где се задржава неко време код солунског митрополита Константина Месопотамита, са којим је био велики пријатељ од младости. Боравак у Солуну био је од велике користи архиепископу Сави за посао који му је предстојао. Доментијан пише да архиепископ Сава ту "преписа многе законске књиге (...) које потребоваше његова саборна Црква".

По повратку у Србију чекале су га велике обавезе око организације Српске Цркве, посебно око устројства епископика, и то оних које су се налазиле на осетљивим граничним тачкама, према римокатоличком Западу. На сабору у манастиру Жичи 1219. године архиепископ Сава "изабра ту, од својих ученика, богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве, који могу управљати по божанственим законима и по предању светих апостола, и чувати указања светих богоносних отаца. И осветивши их учини их епископима", пише Доментијан, познати биограф светитеља Саве. Новоизабраним
епископима архиепископ Сава предаде "законске књиге" и разасла их у епископије у све крајеве отачества својега. Нигде се поуздано не наводи колико је епископија основао архиепископ Сава, али се сматра да су тада основане следеће епископије: Зетска, са седиштем у манастиру Светог арханђела Михаила на Превлаци код Котора; Хумска, у манастиру Пресвете Богородице на Стону (на трон ове епархије ерхиепископ Сава постави свог верног ученика Илариона); Дабробосанска у манастиру Светитеља Николаја на Лиму; Моравичка у манастиру Светог Ахилија у области Моравице; Будимљанска у манастиру Светог Георгија; Топличка у манастиру Светитеља Николаја; Хвостанска у манастиру Свете Богородице; Жичка у манастиру Жичи. Седиште Рашке епархије остало је и даље у манастиру Светих апостола Петра и Павла у Пећи. Тада су вероватно основане и Липљанска и Призренска епископија.
Посебно је значајна ктиторска (тј. задужбинарска) делатност светитеља Саве. Где год је боравио, подизао је и обнављао цркве и - манастире. У светогорском манастиру Ватопеду, још пре доласка тамо његовог оца Симеона - Стефана Немање - подигао је три параклиса (капеле) и дао да се манастирска црква прекрије оловом, па је тако постао "други ктитор" овог светогорског манастира. Тај манастир Сава је обдарио и вредносним црквено-уметничким предметима. Заједно са оцем Симеоном постао је велики ктитор манастира Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Речено је већ да њих двојица подижу - васпостављају (поново успостављају) манастир Хиландар "који ће служити за примање људи од српског народа који се одају монашком животу". Ктиторско право над овим српским манастиром потврдио је византијски цар Алексије Ш својом оснивачком повељом од јуна 1198. године. После Хиландара Сава је подигао келију у Кареји (управном средишту Свете Горе) коју је посветио Светоме Сави Освећеном. Током 1199. године он је постао ктитор још трију светогорских манастира: Каракала, Ксиропотама и Филотеја. Велики прилог Сава је дао 1197. године цариградском манастиру Свете Богородице Евергетиде (Добротворке). Исто је учинио и са солунским манастиром Филокалом " јер и ту беше дао много злата на подизање тог манастира, па га они који живљаху у њему сматраху за ктитора", вели биограф Теодосије.

По повратку са Свете Горе у Србију, почетком 1206. године, архиманрит Сава наставља градитељску делатност. Под његовим руководством живописана је Богородичина црква у Студеници, а приписује му се и ктиторство двеју испосница код Студенице. Најзначајније његово градитељско дело је Дом Спасов, звани Житча тј. Жича, прво средиште Српске архиепископије. У Пећи је подигао цркву Светих Апостола а имао је учешћа и око подизања манастира Милешеве. У Палестини, на брду Синају у Јерусалиму, подигао је Сава манастир Светог Јована Богослова, као уточиште српским поклоницима светих места. По сведочењу биографа Доментијана и Теодосија, Сава је златом даровао многе манастире у Палестини, Солуну, а нарочито светогорске манастире. Његова ктиторска делатност била је израз дубоке побожности и искрене оданости хришћанским идеалима.

После крунисања његовог синовца Радослава - сина Стефана Првовенчаног - за српског краља, архиепископ Сава 1229. године из српског приморја лађом креће на поклоничко путовање светињама у Палестини. На том путовању обишао је скоро сва света места и обдарио их вредносним поклонима. Срдачно је дочекан и поздрављен од јерусалимског патријарха Атанасија, као и од осталих црквених великодостојника, а посебно од монаха. При повратку посетио је у Никеји и византијског цара Јована Ватаца, где се задржао неколико дана. Одатле је наставио пут на Свету Гору, за манастир Хиландар, а затим - преко Солуна - за Србију. После повратка са првог поклоничког путовања архиепископ Сава је провео још четири године у црквено-пастирском раду. Биограф Теодосије казује да архиепископ Сава, после повратка у Србију и краћег задржавања у манастиру Студеници, "сам пропутова по земљи народа свога - све утврђиваше учењем у вери, и свим манастирима предаваше уставе и обичаје иночког (монашког) живота да их се држе, како је видео у Светој Гори и Палестини и у (Малој) Азији".

После промене на српском престолу 1234. године, кад је краља Радослава наследио његов брат, краљ Владислав, архиепископ Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре тога за свог наследника на престолу Српске архиепископије постави свог оданог ученика Арсенија Сремца. Доментијан каже да је светитељ Сава "својим светим прозрењем (тј. видовитошћу) "одабрао Арсенија за наследника, а Теодосије допуњује Доментијаново казивање, па каже да архиепископ Сава изабра Арсенија "за кога испитаније знађаше да је украшен безлобношћу и правдом више од других - мужа предостојна у свему, који се увек боји Бога и брижљиво чува његове заповести". Овај потез архиепископа Саве био је мудар и промишљен; још за живота изабрао је себи достојног наследника јер је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве.

На путовањеје кренуо из Будве, па преко Бриндизија у Италији за Акру. На том путу доживео је разна искушења: организовани напад гусара и немирно море, али уз помоћ Божију све се добро завршило. У Акри је одсео у своме манастиру Светог Георгија, који је раније купио од Латина, а одатле оде у Јерусалим, у манастир Светог Јована Богослова, "који, први пут дошав, искупи од Сарацена, за своје име." У Јерусалиму се Сава задржао подуже; био је опет срдачно и братски примљен од патријарха Атанасија. Из Јерусалима отишао је у Александрију, где је посетио патријарха Николу, са којим измени дарове. После обиласка светиња у Египту, поново се врати за Јерусалим, одакле оде на Синај, где проведе Часни пост. Поново се вратио у Јерусалим, где је провео краће време, затим је отишао у Антиохију, а одатле - преко Јерменије и "турачке земље" - изашао је на "сиријско море" и лађом се поново вратио у Антиохију. На лађи архиепископ Сава се разболи и није могао да прима храну. После дужег путовања стиже у Цариград где се задржао кратко. По сведочењу биографа Доментијана, Сава је имао жељу да се врати за Србију преко Свете Горе, али се "тако не изволи Светоме Духу, и не случи му се да тамо иде". Последња станица архиепископа Саве, на повратку са другог путовања по Истоку, била је бугарска престоница Трново, где је срдачно и пријатељски примљен од стране бугарског цара Јована Асена - таста српског краља Владислава - и бугарског патријарха Јоакима. У Трнову, као и свуда на своме путовању, Сава богато дариваше цркве и манастире: "даде и у патријаршији бугарској свештене часне одежде и књиге златом оковане и свећњаке, драгим камењем и бисером украшене, и остале сасуде црквене", како пише Теодосије.
Овај српски јерарх (првосвештеник), после многобројних црквено-народних послова и дугих путовања, дошао је у Трново већ уморан и болестан. Када је болест почела узимати маха, архиепископ Сава, видећи да је крај близу, посла део своје пратње у Србију, са свим што је добио и купио, и са благословом "свој деци својој". Доментијан је забележио: "Када је прошао дан суботни и када је приспела недељна ноћ и када је озаравао дан недељни" престави (упокоји) се Сава, први архиепископ српски. Вероватно да је то било 14/27. јануара 1236. године.

По Теодосијевом казивању, архиепископ Арсеније је дошао српском краљу Владиславу и обратио му се речима: "Није лепо нити прилично, ни пред Богом ни пред људима, оставити оца нашег, дарованог нам од Христа, једнаког са апостолима - који је поднео многе подвиге и безбројне труде ради Српске Земље, како би је украсио црквама и краљевством, архиепископијом и епископима, и свим уставима и законима - да његове свете мошти леже ван својега отачаства и престола своје цркве, у туђој земљи". Краљ Владислав је два пута слао изасланство своме тасту, бугарском цару Асену, молећи га да дозволи да мошти светитеља Саве пренесе у отачаство, но Цар је био неумољив. Краљ Владислав тада отиде сам цару Асену и коначно доби одобрење, па мошти свога стрица пренесе из Трнова у Србију. Уз највише црквено-државне почасти мошти светитеља Саве пренете су 6/19. маја 1237. године из трновске цркве Светих четрдесет мученика у манастир Милешеву, "Краљ и архиепископ - пише Теодосије - са епископима и игуманима и са многим благородницима (племством), сви заједно с малим и великим, ношаху Светог у многој радости, с псалмима и песмама".

Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби.
Али, нема вере у Турака. Када су крајем XVI века устаници у Банату, на челу са вршачким владиком Теодором и заставом на којој је био лик светитеља Саве, устали против турских тирана, уследила је турска одмазда. Године 1594. спаљене су мошти светитеља Саве на Врачару у Београду. Десет година доцније, у фрушкогорском манастиру Фенеку монах Нићифор је забележио да Синан-паша спали тело светитеља Саве и да је "тада било велико насиље над калуђерима и пустошење манастира". Прво кратко пролошко Житије (животопис) светитеља Саве написао је његов наследник архиепископ Арсеније. Препис овога Житија сачуван је у рукопису на пергаменту из XIII - XIV века.

Доментијан, светогорски монах, написао је 1253. године Живот светитеља Саве и послао га на дар српском краљу Стефану Урошу I . Овај Животопис описује живот светитеља Саве од рођења до престављења и сахране у цркви Четрдесет мученика у Трнову. Описао је како се Светитељ јавио у страшној визији бугарском цару, ради преноса његових моштију у Србију. Када је отворен његов гроб, нађене су мошти целе, а када су мошти однешене у манастир Милешеву, над његовим празним гробом (у Трнову) на чудотворан начин исцељен је монах Неофит. Овај биографски састав заснива се на многобројним историјским чињеницама, а прожет је библијско-религиозним текстовима, понегде и легендама.

Теодосије, такође светогорски монах, написао је "по казивању" Доментијановом Живот светитеља Саве у манастиру Хиландару крајем XIII века. За разлику од Доментијана, у чијем казивању влада мисаона и свечана реторичност, Теодосијево Житије је топлије, са одликама хагиографског причања. Његов опис догађаја оставља утисак романа, али он не нарушава историјски ток догађаја.

Бискуп Иван Мрнавић, савременик патријарха српског Пајсија, штампао је 1630/31. године у Риму на латинском језику Животопис светитеља Саве. Ово Житије, које је на српски језик превео Веселин Чајкановић, обилује многобројним историјским нетачностима.

Сачувани су многи преписи Житија светитеља Саве од Доментијана, а посебно од Теодосија. Један препис Доментијановог Житија из XVI века налази се у Рилском манастиру у Бугарској.

Светитељу Сави састављена је Служба убрзо после његовог престављења. Најранија Служба потиче из времена краља Владислава, у којој је светитељ Сава причислен побијеним монасима на Синајској Гори. У њој се Светитељ упоређује са светима Срђем и Вакхом, чије су мошти чуване у манастиру Милешеви. У служби се назива светилом на земљи, и помиње се поклоњење његовој икони.
Постоје две Службе посвећене светитељу Сави: једна посвећена његовом Успенију (упокојењу), а друга Преносу моштију. Никола и Радослав, око 1330. године, написали су Службу преноса моштију светитеља Саве. Зна се за Службу, такође посвећену преносу моштију, коју је 1599/60. године саставио инок Георгије. И завалски проигуман Висарион написао је Службу посвећену Преносу моштију 1659/60. године. Ове Службе - посвећене Преносу моштију светитеља Саве - потиснуле су из употребе Теодосијеву Службу.
Непознати милешевски монах у Служби успенија светитеља Саве обраћа му се: "Оче отаца - свештенства правило, целомудрија узор, монасима крепост, цркви утврђење, љубави светилник, престо осећања, источник (извор) милостиви, језик огњенонадахнути, уста слаткоречива, сасуд Божији, умни рај постаде - богоблажени јерарше Христов".

Светитељу Сави посвећени су многобројни храмови. Још почетком XIV века архиепископ српски Никодим посветио је светитељу Сави цркву у Лизици. Јелена, жена цара Душана, подигла је капелу на врх пирга (куле) у Кареји, посвећену светом Симеону и светитељу Сави. Један од храмова у старом манастиру Русику на Атосу (Светој Гори), као и једна црква у Солуну, посвећени су светитељу Сави.

У Србији посвећене су му цркве у местима: Грачац, Таково, Горње Бријано, Ћићевац, Миланџа, Т. Митровица, Крњево, Јарменовци, Каблар, Савинац и црква у Родној Глави,а у Београду на Врачару где су му спаљене мошти, налази се стара црква светитеља Саве и велелепни спомен-храм који је у изградњи; затим, преко Саве и Дунава у местима: Мол, Мраморак, Црна Бара, Сомбор, Српски Итебеј, Канак, Черевић, Бечмен, Марадик, као и манастирске цркве у Кувеждину и Златици посвећене су овом српском равноапостолу. На подручју Босне и Херцеговине светосавске цркве налазе се у Поребрици, Билећи, Слатини, Мирушима, Прибојинама, Самобору, Блажају, Автовцу, Батковићу, Вршанима, Завидовићима, Дрвару, а на подручју Епархије горњокарловачке у Јошанима, Крњаку и Брлогу. У Хрватској у Крижевцима, у Боки и Приморју: Сплит, капела у манастиру Крки, затим у Главати, Клинци, Доњем Морињу, манастир Савина, Ђенаши, Крстац и Буљари. Велелепни храм Светитеља Саве у Цељу, у Словенији, порушили су Немци 1941. године.
У европским земљама цркве светитеља Саве налазе се у Бечу, Лондону, Хановеру и парохија у Стокхолму. У САД: Бостон, Кливленд, Њујорк, Мекиспорт, Сант Питерсбург, Либертивил, Гери, Милвоки, Феникс, Купертон, Сан Габриел, Лос Анђелос. На подручју Канаде: Едмонтон, Ванкувер, Винстер, Лондон и Торонто. У Аустралији: Илајн, Ђилонг, Верквуд, Канбера, Аделаида, Перт и Велингтон.

Скоро да нема српске цркве где није приказан лик светитеља Саве. Најчешће је приказан као архијереј (првосвештеник), или са светим Симеоном. Најпознатији његови ликови изведени у фреско-техници налазе се у манастирима: Студеница, Милешева, Пећ, Морача, Ариље, Сопоћани, Дечани, Хиландар, Богородица Љевишка, Грачаница, Псача, Лесново, Марков манастир, Матејић, Нагоричино, Никита, Андријаш, Бела Црква, Баљевац код Рашке, Павлица, Љубостиња, Ресава, Копорин, Прохор Пчињски, Руденица, Благовештење и Никоље у Овчару, Јежевица, Поганово и други; а у Лози Немањића приказан је у Дечанима, Пећи и Ораховици. Пренос његових моштију илустрован је у цркви манастира Градца, а у Пећкој патријаршији - у храму Богородице Одигитрије - приказана је сцена где светитељ Сава поставља Арсенија себи за наследника. У цркви Светог Димитрија, такође у Пећком манастиру, насликан је Сабор светитеља Саве. Зограф (живописац) Георгије Митрофановић илустровао је у хиландарској трпезарији Житије светитеља Саве. "Српски чудотворци" Сава и Симеон приказани су у Архангелском Собору у Кремљу, у Москви. У параклису (капели) Рилског манастира у Бугарској приказан је живот светитеља Саве у осам композиција, а у светогорском манастиру Пантелејмону Светитељ је приказан као монах.
Светитељ Сава приказан је са светим Симеоном на икони из XIV века која се чува у Народном музеју у Београду. Заједно са светим Симеоном насликан је на икони која се налази у Националном музеју у Букурешту. У манастиру Хиландару налази се десетак икона на којима су приказани ови Свети Немањићи. Сличне иконе припадају манастиру Лепавини и манастиру Крки, а њихови ликови приказани су и на триптиху из манастира Ораховице. На икони из манастира Мораче, поред сцена из Житија, светитељ Сава приказан је са светим Симеоном, кнезом Стефаном и светим Кирилом Философом.
Као графичка илустрација лик светитеља Саве приказан је у старим српским штампаним књигама: Триоду из Мркшине цркве (из 1566.) и Зборнику Јакова од Камене Реке (такође из 1566.), као и Саборнику Божидара Вуковића (из 1546.) где је приказан са светим Симеоном. Познате су представе светитеља Саве изведене у бакрорезу, једну од њих радио је Захарије Орфелин. У манастиру Хиландару чувају се две дрворезне представе на којима су приказани светитељ Сава и свети Симеон како држе икону Богородице Тројеручице. На многобројним литургијским металним и текстилним предметима налази се лик светитеља Саве, а његов лик, као и сцене из Житија, илуминирани су у многим рукописним и штампаним књигама. Скоро да нема српског зографа, односно сликара, од времена светитеља Саве па до наших дана, а да није урадио, у било којој техници, његов лик.

Светитељ Сава је заштитник српског народа: прославља се као храмовни, породични, школски и еснафски заштитник. Славе га Грци, Бугари, Румуни, а код Руса помиње се већ 1438. године у Тверском типику. Многобројни топоними (тј. називи географских места) и друга сведочанства, која су очувана до данас, уверљиво говоре о распрострањености култа светитеља Саве.
Светитељ Сава је отац српске просвете и икњижевности; написао је Житије Стефана Немање, прво српско житије (животопис).

Народ је изградио свој култ светитеља Саве на основу црквеног култа; о његовом животу, раду, заслугама, доброти, правичности и мудрости народ је саставио многе песме, приче и легенде. И после престављења Светитељ и даље живи. Његове мошти, како наводи Димитрије Богдановић, "постале су предмет народног, политичког култа, жижа ослободилачке мисли, опасност за туђинску власт. Зато су спаљене, не би ли с њима нестао извор непокорности народа".
Српска црква прославља га 14/27. јануара.

Слободан Милеуснић,

Свети Срби,

Светитељ Сава,

први архиепископ српски, равноапостолни,

Каленић,

Крагујевац, 1989, стр. 40-53.