НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА

Ово Јеванђеље садржи првосвештеничку молитву Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа и то: 1) о себи; 2) о својим ученицима и 3) о свима верујућим. Ова Спаситељева молитва опширни ја је од свију молитава које је Господ на земљи учинио. Била је ноћу и пред ученицима, како би им показао, да и последње време свога бављења па земљи свечано посвећује благоволењу и умилостивлењу Оца небеског. Ова молитва показује нам не само силну и велику Спаситељеву љубав како према ученицима тако и према свима вернима, него и особито заузимање и старање о спасењу свију разумних створења,

Ову је молитву свршио Господ после своје последње опроштајне беседе, коју је говорио ученицима и коју је почео у дому где је Tajну вечеру држао, продужио на путу у Гетсиманију, и свршио вероватно пред прелазом потока Кедрона долазећи тим путем у Гетсиманијску башту.

У време оно, подиже Исус очи своје на небо и рече: Оче, дође час; прослави сина твога да и син твој прослави тебе.

Спаситељ овде, као човек, подиже очи своје к' небу, да би нам тиме показао: прво куда треба да се обраћамо при молитви и друго, да се увек треба молити Богу за све нужде и потребе. Искупитељ је дакле дошао не само да нам себе покаже и да сврши дело искупљења, него да нас и врлини научи и то не само речима већ и делом. У овој молитви Спаситељ више пута повторава реч Оче и то један пут са придевом праведни. А пошто Отац према Сину стоји у сасвим другом одношају а не као према вернима, то и Христос кад га назива Оцем разуме га искључно као свога Оца, па зато у овој молитви ни један пут не каже: Оче наш, као што је тако заповедио ученицима да говоре кад се Богу моле. Будући је дошао час тј. време његовог страдања и смрти он моли Оца да га прослави овде на земљи његовим страдањима за спасење света и то: 1) примају ћи жртву, коју он на крсту приноси, као умилостивљавајућу и оправдавајућу, као довољну за спасење света и 2) давајуће знаке с неба, који ће посведочити да је распети на крсту заиста јединород ни Син Божији, који опет долази с десне стране Оца где је и пре ваплоћења био. Овако се Спаситељ нарочито молио зато, да верни не би ослабили у вери, гледајући како грешни људи муче и раза пињу Спаса васељене, за кога и Апостол Павле каже: Ми пропове дамо Христа разапета, Јудејима саблазан а Грцима лудост. Спаситељеву молитву Отац је испунио, јер баш кад је на крсту страдао, црквена завеса расцепила се на двоје, сунце је иомрчало, зе мља се затресла, камење је попуцало, а гробови се отворили и многи су мршви васкрснули. Због тога народ, кад виде шта би врати се бијући се у прси своје, и говорећи: Заиста овај беше Син Божији. У овој молитви важно је још и то, што је само Син, као раван Оцу, могао казати, Прослави Сина твога да и Син твој прослави тебе тј. својом славом. Под прославом Сина помоћу Оца и Оца средством Сина разуме се њихова слава уопште, која се јавља у искупљењу људског рода средством синовљеве смрти и очине љубави према сину и према човечанству.

Као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си м у дао, дарује им живот вечни.

Отац је дао Сину сваку власт и овде на земљи као што је имао и горе на небу, а на небу тј. пре ваплоћења, имао је такву власт да је све њиме-Сином-постало и без њега није ништа постало што год је постало. На земљи дао је Отац Сину над свима народима такву власт, да га сви славе као што и пророк вели: и даћу ти на роде у наследство и крајеве земаљске теби у државу. Пошто је Син творац као и Отац, то је заиста и раван Оцу у свему па и са бо жанском влашћу над васељеном, а особито над људским родом дао је Отац Сину особиту власт као искупитељу човечанства. Но та се власт нарочито односи на оне који верују Сина, за које се и Спаситељ моли Оцу и којима ће и дати живот вечни, јер се сви не ће ползовати науком Богочовека. Ову дакле власт разуме Спаситељ и после васкрсења као своју, па и ако је исту имао и као ова плоћен на земљи.

А ово је живот вечни, да познају тебе једнога истинога Бога и кога си послао Исуса Христа.

Ове речи јавно показују да вечни живот и спасење зависи од по знавања једног и истинитог Бога и вере у Исуса Христа. Ово по знавање опет састоји се у искреном и срдачном признавању исти нитог Бога, у искреном обожавању и прослављању истог и у тачном испуњавању Божије воље, која је исказана у његовим Св. заповестима. Овде је још реч о познавању Бога преко Исуса Хри ста, а како спасење зависи од признавања обојих лица, и Оца и Си на, следује, да је и Син раван Оцу у свему, као што то јеванђелист на другом месту и врло јасно посведочава, говорећи: Он је тј. Исус Христос, истинити Бог и живот вечни.

Ја тебе прославих на земљи и сврших посао, које си ми дао да радим.

Син је на земљи прославио Оца тиме, што је објавио његову ве личину међу људима, јер сву славу својих чуда и своје божанске науке он је увек своме небеском Оцу одавао. Његово пак дело на земљи било је, да људе упозна са истинитим Богом, да покаже љу дима како треба да се односе према Богу, према себи самима и пре ма ближњима и да принесе искупљујућу жртву за спасење људ ског рода . И ово своје дело Спаситељ, као што се види из ове мо литве, сматра за свршено, јер се већ налази уочи своје смрти, па зато и каже:

И сад прослави Ти мене Оче, у тебе самога славом коју има дох у тебе пре него што свет постаде.

И сад тј. пошто свршавам своје дело на земљи. Ове речи изгова ра Спаситељ у овој својој озбиљној молитви пред Оцем својим па тражи да га (и као човека) Отац као и себе прослави славом божанском којом се славио пре свога оваплоћења и пре створења света, од вечности. И тако, Господ Исус Христос и овом приликом јасно каже, да је једнобитан, равносилан, вечан и у свему раван Оцу, а ова свечана и озбиљна исповест Христова треба сваког искреног човека да увери о Спаситељевом божанству.

Јавио сам име твоје људима, које си ми дао од света. Твоји су били па си их мени дао и реч твоју одржаше.

Дакле осим Јудеја и Идолопоклонике - од света - упознао сам са Тобом, твојим својствима и делима и то потпуно и савршено, како би те знали као једног и истинитог Бога. Но овде Спаситељ нарочито мисли на своје Апостоле, који су се по Божијем упутству оделили од света и сјединили са Христом као његови ученици, па верујући у њега испунили су и Очину вољу и реч одржали, јер су и словом и де лом примили учитељеву науку, која је и Очина.

Сад разумеше, да је све што су од мене чули, Твоје. Јер речи које си дао мени, дадох им; и они примише и истински познадо ше да од тебе изиђох и вероваше да си ме ти послао.

Тј. за све су дознали из науке, коју су од мене чули и научили, и ја сам их јасно учио да је све што им говорим твоје и они су то искрено примили и усвојили, па због те и такве вере њихове,

Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао јер су твоји.

Спаситељ се за ученике моли Оцу као човек, а ова нарочита мо литва за њих сасвим је умесна, јер строге пробе и кушања и страшна гоњења ученика Христових отпочела су јавно још од онога часа, кад се њихов учитељ одвојио од њих па је за то и била веома потребна Божија помоћ, но за то се Спаситељ нарочито и моли за њих. Но под тим опет не треба мислити, да Господ остали свет прези ре јер се у другим приликама и за свет дуго молио, а то чини и сад знајући да ће га многи из света веровати. Осим тога овај свет никад неће заборавити онај који му је толику пажњу поклонио, који је и себе на жртву принео ради спасења света и који је издишући на крсту молио се Оцу и за своје убице.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима.

И ове речи јасно показују да је Син раван Оцу у свему. Рекавши све је твоје Христос је казао, да су ученици били очини и онда, кад их је њему дао. Но да се не би мислило, да Отац има више силе и власти од Сина, Спаситељ додаје и твоје је моје, сведочећи опет тиме, да су ученици били његови и пре него што му их је Отац дао, а да су и после тога, као и пре били и Очини - и тако они су њих обојице - Сам ред ове молитве јасно показује, да се горњи текст од носи на ученике за које се Господ и моли, а може се још односити и на науку, али никако и на лична својства Божија као што като лици хоће при своме доказивању о происхођењу Духа Светог и од Сина.

И више нисам на свету, а они су на свету и ја идем к' теби. Оче свети, сачувај их у име своје: њих које си ми дао да буду једно као и ми.

Кад се Спаситељ овако молио своме Оцу, дело искупљења већ се свршавало, час његове смрти већ је био наступио и тако он се те лесно већ удаљавао од света. Но пошто његова наука треба да се распрострањава по свету од стране његових ученика и то све дон де, док се сви не просвете и док не буде једно стадо и један пастир ученицима је била нужна заштита, утеха и Божија помоћ што су све и добили при силаску Св. Духа. А пошто је Спаситељ другом приликом казао, да своје ученике шаље у свет као овце међу курјаке, зато сад моли Оца, да их он својом благодаћу штити и хра бри према великим искушењима, опасностима и страдањима на која ће наилазити проповедајући његову науку. С тога дакле и јесте нужно, да их Отац узме под своје нарочито очинско закриље, како би средством вере у Христа били сједињени и љубављу међу собом, јер ће их, као што на другом месту каже, народи само по то ме познати да су његови ученици, па зато и да буду једно као Отац и Син што су једно.

Док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, оне које ми он дао сачувах и нико од њих не погибе осим син несрећни, да се испуни што је писано.

Тј. Јуда издајник. Јуда је погрешио по својој слободној вољи, но да је се после учињеног издајства искрено покајао, као и Петар, он би могао добити опроштај као што га је и Петар добио. А оно што је новце враћао и обесио се, није доказ искреног кајања већ узнемирене савести што и без кајања може бити.

А сад к' теби идем и ево говорим на свету да имају радост моју испуњену у себи.

Ове последње речи показују крај и цел молитве, да се ученици радују због свога учитеља знајући, да их и после његовог одласка са света чува и брани Бог и Отац небески.

Текст преузет из књиге:
Архимандрит Фирмилијан,
ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА
-СА БЕСЕДАМА- ,
СПЦО Линц, Линц – Аустрија, 2003