(гр. πεντηκοστή, лат. pentecoste , педесетница, педесети дан); догађај и празник силаска Светога Духа у педесети дан по Христовом васкрсењу, наговештен у Староме Завету као месијанско пророчанство (Јоиљ 3,1; уп. Дела 2,1 - 21). Педесетница се назива „крај празника“, дакле догађај којим се довршава историја Спасења остварена у Христу стога што „изливање“ Духа на човечанство, или крштење Духом Светим, јесте једна од Месијиних служби. Иако је Дух делао и пре Педесетнице, ипак се Он сада показао у Својој ипостаси, да би историју Спасења довео до савршенства. Сад заправо почиње „икономија“ Духа Светога, као онога који сабира народ Божији у Христовоме телу. Свети Јован Златоусти показује да силаском Светога Духа на апостолску заједницу на дан Педесетнице, Син шаље „дарове помирења“ Божијег са вернима, кроз Његову жртву. Између Сина и Духа Светога учинила се не само размена у којој је Син узео залог наше природе коју је узнео на небо и послао нам Свога Духа, него и прослављенога Христа, желећи да покаже да нас је измирио са Оцем, да Га је умилостивио и послао нам као дар Духа Свога. Долазак Духа јесте знак помирења из међу Бога и човека у Исусу Христу, као што је и зауста вљање Духа Светога било заиста знак гњева Божијег. Апостол Јован тврди да пре Крста на свету још не беше Дух Свети зато што се још не беше учинило помирење са Богом кроз жртву Сина; а Син се још не беше прославио као правда ради Своје послушности: „...јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен“ (Јн. 7,39). Стога сам Спаситељ вели да је Његово Вазнесење потребно да би Духа послао као знак и дар нашег помирења са Богом кроз Његову жртву: „Него вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи κ вама; ако ли одем, по слаћу га к вама“ (Јн. 16,7). Према томе, Дух Свети је тај који раздељује дејство жртве Исуса Христа, Он сведочи да смо усиновљени, да смо постали у Христу синови Божији по благодати: „Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија“ (Рим. 8,16). Зато нико не може на звати Исуса Господом до у Духу Светоме (1. Кор. 12,3). Педесетница представља не само порекло и темељ Цркве него и њен узор, јер око Апостола, у заједници, беху присутни и први хришћански ученици. Дух Свети био је дарован првој апостолској заједници (Дела 4,31), обдаривши је свим оним што је неопходно за хришћан ски организам: проповедање Јеванђеља, Тајне, харизме, ђаконија. Историјска егзистенција, континуитет са Апостолима и свако свештено дејство Цркве зависи од при зивања Светога Духа. Црква црпе свој унутрашњи живот из сталног актуализовања Педесетнице, призивањем Ду ха. Управо зато „ми можемо прослављати Педесетницу у свако време“, вели Свети Јован Златоусти (О Свешој Пе десетници, Р.О., 50,454). Слање Духа у времену, на Педесетници, значи и почетак есхатолошког Царства које Црква овде предокуша. Нова Црква јесте слика будуће Цркве (Петар Дамаскин). Зато Црква треба да држи запаљен „огањ“ који је Христос бацио на земљу (Лк. 12,49), као што саветује и Свети Апостол Павле: „Духа не гасите“ (Еф. 4,30). Силом Све тога Духа промениће се лице целе творевине (Откр. 21,1), тако да ће на крају Бог бити Све у свему или, како каже Свети Максим Исповедник, „бића ће постати по благо дати оно што је Бог по природи“ (Гностичке главе, II, 25, Рум. филок., том II, стр. 75). Он обитава у достојнима и у Будућем Веку чинећи бесмртнима и испуњујући вечном славом тела њихова (Свети Григорије Палама, Беседа на дан силаска Светога Духа, прев. О. Каћула, Митрополија Олтеније, XXIII, 1971, бр. 1-2, стр. 44). Значај Педесетнице састоји се у томе што од тада Дух Свети коначно улази у историју, у којој време и простор више не постоје без личног присуства, стварног доласка и активног Божијег делања. Α кад је дошло време милосрђа Божијих, Он је послао Свога Логоса (Реч), да нас излечи од наше пропадљивости (Пс. 106,20). Α Логос носи Духа сједињеног по природи с Њим, Који просвећује и обзнањује божанство Логоса, или ако неко жели да друкчије каже, Његову силу, за коју се, преко пророка Давида у његовом исповедању Богу, рекло да је за све човечанство...чим је, дакле, истинити Логос Божији, носећи у Себи по природи, у својству Свете Речи Божије, Духа Светога, дато је свима, према томе, који су примили вером Свету Реч (Логоса) Божијег да одмах приме и Духа Светога, који се несумњиво одувек налази заједно са Логосом; дато им је не само кроз дување у лице, како Га је некада Адам примио од Бога-Оца а потом Христови ученици Христовим дувањем (Јн. 20,22), него одједном, не видљиво, као дување (Дела 2,2) Духа који дува невидљиву благодат Духа. Према томе, они који се Њиме причешћују виде свесно Духа који стално извире из њих, слично извору, и иросвећује их. (Патријарх Калист, Главе ο молитви, 16, Рум. филок., том VIII, стр. 242-243). Преузето из књиге: |
