Нови Сад, 19. фебруар 2006.

Покајање и исповест

Припремајући своје слушаоце за скори почетак Великог поста, Школа православне духовности уприличила је предавање на тему Покајање и исповест. Свечана дворана Гимназије Јован Јовановић – Змај у Новом Саду, која је домаћин и покровитељ трибине, била је испуњена до последњег места. Пажњу великог броја учесникâ трибине привукла је беседа господина Жељка Латиновића, катихете у овој школској установи.

Синтезом неколико битних аспеката, наизглед неспојивих по своме смислу и функцији, вишевековну раздељеност тренутка настанка параболе о блудном сину и данашњице предавач је успео да стопи у једну исту стварност старања Божијег о човеку и свему створеном. Јеванђелска повест, коју је записао свети апостол Лука, надилази своју историјску димензију и открива саму Тајну спасења – Тајну Цркве. Домаћин је Отац небески, а дом Његов јесте Црква као свепризвање творевине. Господ је створио свет да би он постао тело Јединородног Сина Његовог, јер само тако – бивајући Тело Сина Божјег – творевина има могућност вечног постојања. Синови, као иконе Очеве, имају могућност слободног избора да се, по призвању Оца, усавршавају узрастајући из славе у славу до пуноће раста славе Христове, или да се определе за нешто друго. Одлука млађег сина, како сазнајемо из овонедељног јеванђелског зачала, представља присилно узимање дела наследства и раскидање заједнице са Оцем. Последице овакве одлуке су далекосежне и потресне по човека и свет.

Егзегеза поменуте перикопе, у беседи господина Латиновића, открива животну важност покајања као целоживотног процеса у коме ми сагледавамо своје лично у односу на заједницу. Меримо своју свест и савест у односу на свест и савест Цркве као Богочовечанског организма, непрестано испитујући сами себе: Да ли верујемо као што верује Црква? Да ли живимо као што живи Црква? Заблудели (= залутали) син напушта господара земље далеке (= ропство греху и ђавољу), и гладан истинске хране и живота он се враћа покајан (= преумљен) у дом Очев – Цркву Божију . Повратак у синовско достојанство, облачење у хаљине нове и стављање прстена Очевог, иконично пројављују крштењску хаљину непропадљивости и живота нетрулежног, а вечера и радост у дому Очевом јасно приопштавају евхаристијску реалност Царства небеског.

Препорађајућа, по милости Божјој, сила покајања узводи човека путем правим ка истинитом животу. Црква, као и сваки живи организам, има свој ритам живљења. Њен ритам се огледа и кроз постове и кроз богослужења; дневна, седмична и годишња. Уколико ми као личности не живимо тим животом, већ неком својом засебношћу и индивидуалношћу у односу на целокупан организам Цркве, ми тиме, заправо, исповедамо нашу аритмичност. Стога је исповест, као очигледни израз нашег покајног расположења, црквени догађај и дело повратка у сагласје са животом Цркве.

Одговорајући на питања постављена у наставку предавања, катихета Жељко Латиновић је пружио још неколико појашњена сабраним слушаоцима, наглашавајући важност покајања као непрестаног процеса сагледавања и созерцања личног у односу на живот заједнице.

Никола Раонић