Задужбине свете лозе Немањића, свјетионици и светилници наши кроз вијекове, као бисерни драгуљи украшавају свеколику творевину Божију

„И би вече и би јутро, дан пети... И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње по врстама њиховим. И видје Бог да је добро. Потом рече Бог: Да начинимо човјека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју свом, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом.“ И би тако. И посташе многа браћа и сестре и међ' њима посебна лоза људи, по бићу налик човјеку, а по духовности и дјелима узвишени до светости.

Од гроздова ове свете лозе потече вино којим се пјане многа покољења. Немањићи. Живећи испуњаваше Божије заповијести, а својим дјелима славише име Господње. „Мисао је само твоја, а чин је свачији “. Вођени оваквом мишљу, учинише много за свој народ како тада тако и сада и во вјеки вјеков. У вријеме тешких тренутака њихове задужбине очуваше вјеру и Српство јер управо оне пружише спокој у молитви и упориште у Богу, посташе дом многих светих који овоземаљски живот проживјеше у молитви за спас ближњега свога и васколике Божије творевине, мајке Природе. Као што је човјек везан нераскидивим духовним везама са Богом, тако су и манастири везани за природу која их окружује. Премудра брда која као анђели чувари бдију над манастирима још од кад бијаху само камен темељац, густи шумарци који љубоморно чувају слатку тајну узвишеног монашког живота, потоци који стидљиво жуборе о љепоти ових светих мјеста, посташе једно са њима, као што човјек кроз молитву постаје једно са Богом.

Не подизаху Немањићи манастире и цркве славе ради већ вјере ради, и свог народа ради. Ти манастири, расадници културе, просвјете и православља, донесоше свјетлост српском роду, свјетлост која показује пут којим треба да ходимо. Стопљени са природом која их окружује, они представљају мост између онога што створи Бог и оног што створи човјек, а самим тим и везу човјека са Богом.

Тај лијепи Божији свијет башта је украшена најљепшим каменим цвјетовима – манастирима, који славећи Бога, славе и Природу. Продорни звуци звона као птице у јату лете далеко носећи у свакој својој мелодији дио наше историје, вјековног човјековог покушаја да овлада Природом, коју доби од Бога на дар. И као што сада ти звуци говоре о временима и људима који давно посташе прах, тако ће некад говорити и о нама и о нашем печату који остависмо на Природи. Говориће да смо били, да јесмо и да ћемо бити само ако сачувамо завјет, сачувамо печат Творца. Фреске којима су украшени манастири не посташе ради љепоте или славе оних који их осликаше, већ ради свих оних који ће својим погледом пуним питања и страхопоштовања потражити утјеху у покушају умјетникову да понови Божије дјело, да створи свети лик који не поста мајсторством сликара већ снагом вјере његове. Мирис тамјана који мами душу, фреске из којих зрачи вјера умјетника који их осликаше, звук звона који сваким тоном изнова проноси крик првог рађања свијета буде у човјеку ону лучу која пали ватру вјере и љубави према Богу и ближњем свом, према Природи, творевини Божијој. Управо је та луча омогућила да бисери српске побожности и у тами смрти, разарања и суза сваки пут попово засијају као звијезде у ноћи и освијетле пут правим трагачима за спокојем у Природи.

Дубоко у народној души урезана јеванђелска мисао, стари наши манастири кроз вијекове су подршка и неуништива снага наше вјере и Цркве. Ови бисери и данас красе премудру творевину Божију. Зато и у данима нашим, времену мијена, страдања и мука српски народ гледа са дубоком вјером у своју Цркву и своје манастире и од њих и даље очекује оно што су му давали кроз вијекове. Мир и радост. Вјеру и наду. Љепоту и снагу, коју само још Природа и њен Творац могу дати.

Вијековима манастири, човјекове творевиие чији темељи су Ријеч Божија, окамењени задужбинарски дух народа нашег, као бисерни драгуљи украшавају свеколику творевину Божију поручујући са својих звоника: „Како су величанствена дјела Твоја Господе, све си премудро створио “.

Небојша Божић,

4. разред, Техничка школа Михајло Пупин , Бијељина;

професор српског језика и књижевности: Татјана Ђурић