Ова је прича дужа од тренутка
ова је прича дужа од трајања једног живота
ова прича има онолико верзија колико и векова
колико радосних погледа и пурпурних сутона
она се рађа са излазећим зраком сунца
она се прича и када је олујно небо сиво и црно
а увек се распламса и распукне у блеску муње.
Ова прича гледа на Исток када се зора сањива буди
али и на Запад где сунце урања уморне зраке у смирену
пучину живота уморних људи.
Ова прича је уткана у српске тканице
бисерне бројанице
уморне наћве и преслице
опанке у колу разигране
у плетенице девојачке уплетене,
румене усне распеване.
Ове приче ничу ко печурке у влажној шуми
скрите у српској души ко бисерно зрно
стваране од бола и када се над Србијом раскрилило зло црно,
ношене ветром брже од мисли и жеља
у нарамак вечности српске деце која журе са свих страна
да прославе Саву, великана.
А опет, нечујно, тихо, плаховито, босоного
где плашт живота срећа украшава
где је младост напупела до звезда
где се дан надом зове и васкрсава вера
где нас ново праскозорје води
где су јутра бржа од туге
где се из приче вера увек роди.
Журим у сусрет човеку, јер он је Божја башта
и док босонога корачам кроз пустињу живота
а преко зараслих, коровом, њива,
трчим сањива преко трња, блата и драча,
видим светионике који кроз векове као драгуљи
„украшавају свеколику творевину Божију “
и чујем како „седам векова прича ова живи, “
и с колена на колено како се прича у миру безбрижна, распевана
у рату како зауставља оштрицу мача
и како „ сваки се Србин Светом Сави диви".
Ова је прича дужа од тренутка
ова је прича дужа од трајања једног живота
ово је прича бржа од мисли и жеља, рођена из збиље и снова
ово је прича из које се јутром из нова рађа нада нова.