Оче наш, Твоја реч у почетку беше.
И Ти беше реч од трена вечности.
Твоја блаженства утехе светом летеше.
Са Горе полетеше на крилима светлости.
Летеше на крилима светлим својим
тешећи милостиве, прогнане, миротворце.
У слепце са очима здравим се бројим.
И утеху у Теби налазим, Животворче.
Давно сударише се дух, време и простор.
Време застор подиже, заустави језичак земље
у води живој, њене Изворе; а понор
наш далек тад беше, за наше поднебље.
Некада далeко, а данас близу.
Ми тонемо у заблуди да заборављени смо, а заборависмо.
Сламку спаса тражимо, спаситеља зовемо.
А рукама не машемо. Вир сами створисмо.
Заблудели синови враћају се кући.
За дарове и жртве захваљују Оцу.
За творевину свеколику, животе, зовући
браћу на молитву покајника Творцу.
За Гору, Оче, данас молимо, преко мора,
где задужбина светитеља је горела.
И поново гради се још лепша Света Гора,
Гора Атонска, у сећању нашем неизгорела.
За Гору, Оче, данас молимо, преко границе,
где другим се народом зову браћа наша.
Венац славе у Горског вијенца странице
сплео је потомцима славни лучоноша.
За Гору, Оче, данас молимо, нашу Свету,
загрљену равницом плодном, Фрушку Гору.
За Стражилово и судбину људску клету:
тек што заплове, а живота вир им на увиру.
За Гору, Оче, данас молимо, бојиште наше.
За Газиместан, где постаје победа пораз.
Где грешни грехове своје не окајаше.
За своје злочине оставише доказ.
На Гори нашој биће наше заставе
док не заборављамо Беседу на Гори.
Мисију Оца синови да наставе.
Из њих реч љубави братске да проговори.
Гором ходимо, пропадамо.
Водом пловимо, тонемо.
Пропадамо, тонемо; па молимо.
А и даље ништимо све што волимо.
Оче наш, дугове наше нам опрости
као ми што праштамо дужницима нашим.
Под Гором беседећи молимо: Милости!
Слепило поред очију здравих нас плаши.
И, Оче, Творче, чија реч у почетку беше,
и Ти беше реч од трена вечности.
Твоја блаженства утехе нама долетеше,
а са Горе полетеше, на крилима светлости.