23. јануар 2006. године

СЛУЖЕН ПАРAСТОС ВЕЛИКОМ СРПСКОМ НАУЧНИКУ НИКОЛИ ТЕСЛИ

Парастосом, који је данас у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду служен поводом 150-годишњице од рођења Николе Тесле, Српска Православна Црква је отпочела са обележавањем јубилеја овог великог српског научника.

Парастос је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Јован, уз саслужење Преосвећене г.г. епископа: Шабачко-ваљевског Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Жичког Хризостома, Бачког др Иринеја, Врањског Пахомија, Шумадијског Јована, Милешевског Филарета, викарног Епископа хвостанског Атанасија, београдских свештеника и ђакона. Молитвеном скупу присуствовали су и Њихова Преосвештенства г.г епископи: Нишки Иринеј, Сремски Василије, Банатски Никанор и Тимочки Јустин.

Овом импозантном молитвеном скупу, заједно са великим бројем верних, међу којима су посебно били запажени професори и студенти Универзитета у Београду, присуствовали су и министри у Влади Републике Србије, академици, представници дипломатског кора и чланови Теслиног меморијалног друштва из Њујорка.

Народу Божијем окупљеном на молитви за душу блаженопочившег Николе Тесле, српског и светског научника, беседом се обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј:

"Ваше Високопреосвештенство,
Ваша Преосвештенства,
Ваше краљевско Височанство,
Ваша Превасходства господо амбасадори,
уважена господо министри и остали представници државних институција Србије,
уважени господине Председниче САНУ,
уважени господине Председниче Матице српске,
уважени господине генерални секретару Теслиног Меморијалног друштва из Њујорка,
уважена господо академици и професори Београдског универзитета,
уважена господо чланови Крунског савета,
високопреподобни оци свештеномонаси,
пречасни оци свештеници,
уважене госпође и господо,
драга браћо и сестре,

Сабрали смо се данас, благодаћу Божјом, у овом светом саборном храму светих Архангела у Београду, и извршили чин панихиде или парастоса, молећи се Господу, Животодавцу и Васкрситељу, за покој душе Николе Тесле о сто педесетој годишњици његовог рођења у селу Смиљану у Лици, у српској свештеничкој породици, као што је општепознато. Овај наш чин почетак је обележавања те годишњице у оквиру Српске Православне Цркве. Реч је, наравно, о годишњици која надилази границе српског народа: ово је, уствари, јубиларна Теслина година коју обележава читаво човечанство. Умесно је запажање да без Теслиног генија не само да не би било савремених научно–технолошких достигнућа него се без њега не може замислити ни свакодневни живот и домаћинство савременог цивилизованог човека. Тесла је, захваљујући свом стваралачком научном подвигу, данас укућанин сваке породице свуда у свету (осим, можда, код ретких племена у дубинама још неистражених прашума). По својим истраживачким и проналазачким заслугама, он заиста припада свечовечанској породици. Није само Србин, нити само Американац, него грађанин света и пријатељ свих људи, свечовек у најбољем значењу те речи, запале у незаслужени заборав.

Али истински космополит није „тиква без корена”. Он се никад не одриче себе, свог конкретног духовног, народног и културног идентитета. Ни добротвор човечанства Тесла, пионир глобалне цивилизације, никад није заборавио свог оца православног свештеника, своју мајку, свој родни Смиљан, своју скромну цркву светих апостола Петра и Павла, свој српски језик, своју ћирилицу. Није заборавио ни православну хришћанску веру иако о њој јавно готово да није говорио.

Већ као млад студент у Грацу, он се 1. септембра 1878. обраћа (наравно, ћириличним писмом!) „славној Матици српској у Новоме Саду”, молећи „за подјелење штипендије”. Говорећи о себи у трећем лицу, каже, између осталог, за себе: „Србин је као што се сâмо разумије...” Касније, већ као научник са светском славом, на банкету у Београду 21. маја 1892, по сведочанству Ђорђа Станисављевића ( Никола Тесла и његова открића , Београд 1894, 1976 2 , стр. 10), он јавно открива своје унутарње вјерују овим речима: „У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива код млађих и одушевљених људи; али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дјело једнога Србина...”

Из ових Теслиних топлих, дирљивих речи можемо доста лако докучити и његову основну поруку свима нама данас. Она би можда могла да гласи: наука и технологија која претендује да буде доброчинство, а не проклетство за цело човечанство, нужно извире из идеалâ, пре свега из истинског човекољубља, из несебичне љубави према ближњима. Тесла није, дакле, само великан науке него и убеђени заговорник њене утемељености у етици, и то у етици љубави, која нема додирних црта са разним квазиморалним или моралистичким конвенцијама него је својим невидљивим корењем онтолошки дубоко укорењена у етосу Јеванђеља, у хришћанском осећању за неприкосновену вредност и светињу људског бића и људског рода.

Хвала Тесли, нашем старијем савременику, што нас и наше домове данас обасјава електрична светлост, а још више му хвала што нас и наше савести озарава светлост ове његове поруке, доказане читавим његовим аскетским животом у служби науке, односно у служби добра и напретка свих људи и народа! Служећи свом идеалу и својој визији добра и напретка, живео је сâм, а Господ га је наградио тиме да је стекао човечанство као своју породицу. Његово схватање науке као доброчинства особито је актуелно данас када се виде горки плодови науке еманциповане од етике и метафизике, односно од љубави и истине. Наука треба да служи животу, а не смрти. То, међутим, није могуће без „истиновања у љубави”, без вере, без идеала, без унутрашњег духовног огња у човеку који тајанствено, невидљиво, а ипак реално и делатно, у њему зажиже Дух Божји. Лично верујем да је Теслина душа била надахнута управо том несаломивом и несагоривом силом љубави према људима и према творевини Божјој и да му зато Господ не узвраћа толико славом у историји људског рода колико вечним поменом у вечном животу Царства Божјега.

Бог да му душу прости! Вјечнаја памјат!”