- АЛМАШКА ЦРКВА -

Данашњи храм Света Три Јерарха или Алмашка црква, како је уобичајено да се зове, је трећи по реду храм подигнут на овом месту.

Храм Света Три Јерарха - Алмашка црква
Црквена општина новосадска

Први Алмашки храм саграђен је у периоду од 1716. до 1718. године, када је извршено насељавање целог овог краја. У овом делу тадашњег Петроварадинског Шанца населили су се становници коморског села Алмаш, које се налазило између Темерина (Старо Ђурђево), Сирига и Србобрана, а који су због лоших животних услова напустили своје огњиште и населили се на крају Петроварадинског насеља, далеко иза последњих кућа. Пресељење села Алмаш и колонизација у новом крају, одиграли су се за непуне две године, када су подигнуте прве куће и храм. Како је новопридошло становништво било веома сиромашно тако је и храм који су подигли био скромних димензија, од материјала који се могао наћи у близини: био је од плетара, облепљен блатом и покривен даскама. Према предању, овај српски живаљ није могао да се договори коме да посвети храм, а «спор» је решен сасвим случајно: приликом копања бунара у порти је пронађена икона Света Три Јерарха, те је, сходно провиђењу, храм и посвећен овој тројици Светитеља. Овај храм није био дугог века, па је 1733. године сазидан нови који је имао «темеље од печене цигле, свод и кров од дасака и био је патосан циглом». Садашњи, трећи по реду храм, подигнут је 1797. године, на специфичан начин: стари храм није рушен, већ је преко њега грађен нови, како би се у њему редовно богослужило. Пројекат и предрачун трошкова за изградњу храма дао је Мартин Ковачовски, пореклом Чех или Словак, 1775. године. Када је довршен нови храм, стари је могао бити уклоњен. Садашњи храм је највећа богомоља у Новом Саду. За разлику од садашњег, оригинални торањ је имао виши куполасти завршетак, који је порушен у бомбардовању града 12. јуна 1849. године. Нажалост, приликом обнове 1852. године, није било довољно средстава, те је изграђен мањи торањ, који и данас краси ову предивну богомољу. Током буне (1848 – 1849) Алмашки храм је имао велики значај за оближњу царску војску, јер је његовим звонима оглашавано кретање мађарских трупа из града и у граду. Мађарски војници су ухапсили «звонаре» - Арона Загорицу, секретара кнегиње Љубице Обреновић, и Ђорђа Шилића и затим их осудили на смрт. Загорица је стрељан на данашњем Тргу Слободе, априла месеца 1849. године, а Шилић је због малолетности био помилован (умро је природном смрћу 1900. године, али, због претрпљеног страха, имао је душевних проблема до краја живота). Током обнове храма, у лето 1852. године, поправљен је кров и бакром је покривен горњи део звоника. У јабуку под крстом стављена је бакарна цилиндрична кутија са повељом из које сазнајемо да је торањ обновљен прилогом из Русије од 900 златних рубаља, као и да је крст са јабуком постављен «љета Господња 1852., месеца јунија 27. иже пјаток бје». У ово време патријарх српски био је Јосиф Рајачић, Платон Атанацковић је био епископ бачки, а настојатељ храма протојереј Павле Стаматовић. Исте године 3. јула, овај храм посетио је аустријски цар Фрања Јосиф, који је у олтару целивао јеванђеље. Током Првог светског рата, са храма су поскидана звона и бакар и исто је претопљено за војне потребе. Следећи радови на храму обављени су током 1933. године, а из тадашње новосадске штампе дознајемо да је «стари цреп са крова замењен новим, досадањи леп на фасади, на лађи цркве и на торњу, обијен и замењен новим лепом од аранђеловачког млевеног мрамора са подножјем изграђеним уметним каменом». Крст и јабука су скинути како би били позлаћени. Постојала је намера да се тадашњи лимени кров на торњу замени бакарним, који је постојао до Првог светског рата, али,нажалост, није било довољно средстава. Приликом обијања лепа откривен је на сва три портала уметнички каменорезачки рад, који је нестручним оправкама у току деценија био премазиван и оштећен бојом, лепом и малтером. Од тада, портали су остали откривени. Радови су били поверени инжињеру Данилу Каћанском, а надзорни инжињер био је Миливој Матић. Дуборез у храму радио је Аксентије Марковић. За Аксентија и његовог брата Арсенија Марковића важило је да су први дрворезбари међу новосадским Србима, да се њихови послови хвале у осам епископијâ, а митрополит Стефан Стратимировић тврди да су они «први слободну ову уметност донели у ове крајеве и њој поучили Србе». Резбарски послови су започети 1800. године, а морали су бити окончани до 1803. јер је те године Арсеније Теодоровић започео сликање икона. Аксентије Марковић је убрзо умро, 18. марта 1806. године, и сахрањен је у порти Алмашке цркве, где му и родитељи почивају, али ови гробови нису сачувани. Иконопис је радио познати сликар Арсеније Теодоровић који је рад на осликавању Алмашког храма започео по наруџби тадашњег епископа бачког Јована Јовановић a. О почетку радова постоји запис на иконостасу, на икони Васкрсења Христовог у центру друге зоне. У исто време, овај сликар је започео и израду фресака, дело које највероватније није завршио све до 1811. године. После рушења дела храма у бомбардовању 1849. године, услед прокишњавања је дошло до оштећења зидног сликарства, па је црквена општина одлучила 1866. да их прекречи и преко њих постави молерај. На сводовима су доста невешто стилизовани облаци и небо. Ове радове извео је «декоративни сликар» Стојан Лазић из Новог Сада. Радови су започети на лето, а завршени су у септембру 1937. године, па је свечано освећење обновљеног храма обављено на Крстовдан. Рестаурацију икона обавио је Пимен Максимовић Софронов, који је иначе родом из Естоније, а у Србију је дошао 1934. године. Последња обнова извршена је осамдесетих година ХХ века. Тада је обновљена унутрашњост храма, а радови су вршени под руководством академског сликара Душана Нонина. Том приликом је откривено зидно сликарство чије су композиције биле сакривене пуних 118 година. У овој години очекујемо да ће започети генерална обнова Алмашког храма. Постоје одређена обећања Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада, Завода за изградњу града Новог Сада и многих других институција и угледних појединаца, али за успешну обнову ове новосадске светиње је неопходно и ангажовање свих нас. Зато користимо ову прилику да позовемо све православне вернике и све људе добре воље да помогну обнову алмашког храма Света Три Јерарха у Новом Саду.

Управа храма