Обукавши се у свеоружје Божије, Георгије се одлучно проби кроз мноштво присутног народа, окупљеног на безбожновећање, и, ступивши право пред цара, јавно исповеди да је и он хришћанин и да је Христос једини Бог. Изобличивши цара и сенаторе што доносе безбожне законе и изричу неправедне казне недужним хришћанима, позва их да се покају и обрате Једином и Истинитом Богу, а одрекну се својих лажних богова.
Велика збуњеност завлада међу присутнима. Смелост Георгијевих речи их је час задивљивала, а час подстицала на негодовање. У недоумици, они упираху погледе у цара и ишчекиваху његову реч. А цар, сасвим избезумљен, затечен, као громом погођен, сеђаше без речи. Само махну руком, давши знак свом пријатељу, антипату Магнецију, да овај одговори. Али то за Георгија беше само нова прилика да исповеди своју веру и посведочи истину. Сабравши се мало и затомивши гнев, цар Диоклецијан му се обрати благо, скоро очински, и стаде га саветовати да се не лишава војничке славе и части и да своју младост не излаже мукама већ да принесе боговима жртву и тиме заслужи још већа одликовања.
Али ништа више није могло поколебати ум Христовог војника, никакве муке ни претње заплашити његову душу, распаљену љубављу Христовом. Он смело позва цара да принесе жртву хвале Богу живом, Господу Исусу Христу, чиме би био удостојен бољег, бесмртног царства, јер је ово царство ништавно и пролазно.
