Увреме када је прелест идолополонства као злокобни облак прекривала сву васељену, Римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан. Он је, више него иједан његов претходник, био наклоњен демонским незнабожачким обичајима и навикама. Преко својих саветника жречева, тумача „порука" лажних богова, цар сазнаде да су праведни хришћани највећа сметња за демонско прорицање будућности од стране „бога" Аполона. То расрди Диоклецијана, те разасла по свом царству наређење да се хришћани убијају и на страшне муке стављају не би ли се одрекли свога Бога и приволели многобожачкој вери. Али убрзо до њега стигоше гласови како хришћани, којих је веома много, не маре за царску наредбу, те се према њима мора одлучније поступити.
Цар Диоклецијан сазва у Никомидију све своје великаше и сав Сенат на саветовање. Ту они једногласно одлучише да се хришћани имају истребљивати широм Царства јер својим учењем нарушавају част древних отачких богова. Тако започе крвави прогон. Највећи број хришћанских мученика потиче управо из овог периода. Баш у та злокобна времена у војној служби цара Диоклецијана налазио се Георгије, син побожних хришћанских родитеља. Родио се у Кападокији, где је и провео детињство, а када му отац мученички пострада за Христа он с мајком отиде у Палестину, одакле је она била родом и где је имала огромна имања. Крепљен Христовом благодаћу, узрасташе Георгије лепотом, како телесном тако и духовном. Украшен свим богоугодним врлинама, би узет у војску, где, већ у двадесетој години, доспе до чина трибуна. Убрзо, показавши у биткама неуобичајену храброст, би од цара Диоклецијана произведен за комита.
Иако је био удостојен многих земалљских почасти, Георгију, по Промислу Божјем, би намењена почаст над почастима-да буде непоколебиви војник Христов и да ратује за вечно Царство небеско. Таква жудња пламсала је у чистом и племенитом срцу младог Георгија кад незнабошци , по царевој одлуци и заповести, отпочеше страховито да муче хришћане. Уверивши се да је царева одлука чврста и непроменљива, Георгије није ни часа часио него раздели све благо наслеђено од мајке и крену путем на који му је љубљени Господ указао, а његово племенито срце с радошћу се одазвало.
